Kod nas se roditeljska ljubav retko čuje.

Nerado prelazi preko usana jedne cele generacije.

Ali – postoji.

Tu je. Greje i krepi.

Samo je manje glasna.

Slatka je. I jede se.

To je tišina za stolom i onaj zvuk kusanja uz koji si odrastao.

Nervozan hod mame koja želi da sve bude kako je zamislila.

Mimoza salata. Sarma. Na stolu ili poslata autobusom, pažljivo zapakovana u torbu.

I kiflice. Ne smem nikako da zaboravim kiflice.

Nekad je i poslednjih 1000 dinara tutnutih u džep da niko ne vidi. Obnovljena lična karta. Zamenjene gume. Buđenje ranom zorom, za svaki slučaj – da se ne uspavaš. Sve ono što nisi tražio, a jako ti je trebalo.

Nekada i kritika koja se prećuti. Oštar pogled koji izostane baš kada ti je to najviše potrebno.

Kod nas se roditeljska ljubav retko direktno izgovara.

Više se prepričava. Nekad se osmeli pa postane zagrljaj.

Ali uvek je tu, negde blizu nas. Nečujna, osetna, topla. I štiti.

I kao da ima samo jednu želju:

da malo češće pređe sa druge strane usana.